Nedostaješ mi. Proklet bio koliko mi nedostaješ. Nedostaje mi sve ono što sam imala s tobom. Nedostaje mi ono da me zagrliš kad me vidiš, onako najjače, najdraže. Nedostaje mi naše pričanje satima, satima..
Nedostajem sama sebi onakva kakva sam bila s tobom. Ono da se nasmijem kad te vidim. Da mi je jedna tvoja riječ dovoljna za popravak raspoloženja. Da mi srce brže zalupa kad te vidim.. Sve mi to nedostaje.
Ali tebi već odavno nije stalo. Od onog dana. 11.06. Znaš, rekao si da ti je stalo do toga kako se ja osjećam i da ne možeš podnijeti moje suze koje lijem zbog tebe. Sjećaš se? Obećao si da će sve biti bolje. Ali nije. Lagao si. Lažeš i dalje, svima onima koje su sad na mom mjestu. Na mjestu na kojem bih ja tako voljela biti, kraj tebe, u tvom zagrljaju.Bar na tren..

Dugo već nisam pisala (o) tebi. Predugo. Ne, nije razlog to što sam konačno počela da te zaboravljam. Nisam. Ne znam kako se zaboravljaš. Ne želim to ni da saznam. Sinoć sam sanjala da si mi blizu. Bilo je toliko realno, sasvim opipljivo i na trenutak mi se učinilo kako mogu osjetiti tvoj miris. Čekam dan kad će mi biti svejedno, kada ću se sjetiti svega i samo se nasmijati, onako bezbrižno, samo bez žaljenja...Ne znaš ti,  da bih ja dala sve što imam samo da mi kažeš da ti nedostajem. Ne moramo biti zajedno. Ja samo želim da osjetim da nekome nedostajem. Da sam nekome sve..